Rana dijagnostika ostećenja sluha je od presudnog značaja za dalju rehabilitaciju. Rana dijagnostika i rehabilitacija utiču na razvoj govora, socijalne integracije, emocionalnog i kognitivnog napretka kao i na razvoj ličnosti deteta u celini. Naučno je dokazano da je nivo razvoja govora značajno veći kod one dece koja su ranije dijagnostikovana, amplifikovana slušnim aparatima ili kohlearnim implantima i rehabilitovana pre navršene 2. godine života u odnosu na decu koja su ušla u ovaj program nakon tog perioda. Uzroci oštećenja sluha su

Govorno-jezički poremećaji su nepravilnosti u izgovaranju i jezičkom izražavanju koji mogu da zahvate sve modalitete govora i glasa, artikulaciju i strukturu jezika. Uzroci govornih poremećaja mogu biti sredinski, genetski, psihološki i organski. Postoje različite vrste poremećaja govora i jezika kod dece: alalija-potpuno nerazvijen govor kod dece normalnih intelektualnih sposobnosti ibez oštećenja sluha;dislalija-poremećaj izgovora pojedinih glasova;poremećaji fluentnosti – mucanje;disfazija-poremećaj govora i jezika u kome je razumevanje govora i govorno jezička razvijenost ispod njegovog mentalnog i hronološkog uzrasta;disleksija i disgrafija-poremećaj veština čitanja i

Reedukacija psihomotorike ili tretman pokretom javlja se u našem savremenom svetu kao metodkoji detetu otkriva jasan doživljaj sebe sama, svest o sebi kao ličnosti, te doživljaj i svest o svomemestu u svetu, što mu omogućava samostalanost u životu, u ravni uzrasta koji ono doseže. Time sereedukacija psihomotorike sve više svrstava u red psihoterapijskih tehnika, sa sebi svojstvenimteorijskim tumačenjem i terapijskim ciljem. Pokret u reedukaciji psihomotorike je kao i reč upsihoterapijskom razgovoru.Ovaj vid tretmana koristi pokret kao glavno sredstvo, svaka razmena

Poremećaj iz spektra autizma je neurorazvojni poremećaj, koji odlikuju odstupanja u komunikaciji i ograničeni, repetitivni obrasci ponašanja, aktivnosti i interesovanja. Pojedina deca imaju izraženije pokazatelje poremećaja, dok se kod neke dece teže uočavaju. S povećanom učestalošću  i doživotnim trajanjem poremećaja, pojavila se potreba za stvaranjem uspešnog programa intervencije.Intervencije za cilj imaju da poboljšaju detetovo zdravlje, kao i funkcionisanje u okviru porodice i svakodnevnom okruženju, ali i da smanje zaostajanje u fizičkom, govorno-jezičkom, kognitivnom i emotivnom pogledu.Rana intervencija u prvim godinama

Svako dete ima potrebu za igrom koju ostvaruje pokretom. Kod neke dece, pokreti su neprecizni i postoje problemi sa ravnotežom i koordinacijom. Iz tog razloga je potrebno razvijati motoričke sposobnosti deteta i njegov senzopsihomotorni razvoj u skladu sa njegovim biološkim, motoričkim, emocionalnim, intelektualnim i socijalnim razvojem. Deca koja su uključena u tretman pokretom postaju svesnija svog tela, angažovanošću stiču raznovrsna iskustva koja su od izuzetnog značaja za razvoj govora jer se kroz pokret podstiče sazrevanje neuroloških funkcija. Tretman pokretom poboljšava

Važno je dobro znati proceniti dete, kako bi znali na koji način koncipirati tretman. Međutim, ono na čemu se bazira svaki naš tretman jeste igra. Igra je detetov prvobitni način saznavanja sveta. Lupkanjem kockica, bacanjem loptice, stavljanjem igračke u usta – dete od najranijeg uzrasta saznaje o svom okruženju kroz igru. Vreme za igru predstavlja detetov svet. Praćenjem detetovih interesovanja, i usmeravanjem detetove igre nudeći mu nove sadržaje, mi podstičemo dečiji razvoj. 

Kartice u defektološkom tretmanu mogu imati raznovrsnu primenu! Od učenja pojmova i glagola, preko uvežbavanja vizuelne percepcije, do poboljšanja kognitivnih ali i socijalnih sposobnosti deteta. Često je mišljenje da kartice i sav materijal koji se koristi sa decom treba biti šaren, sa što više boja. Međutim, takav način razmišljanja je pogrešan. Postoje deca koja bolje reaguju na crno-bele kartice, stoga njima šarene kartice ne odgovaraju. Sa druge strane, deca koja dobro reaguju na boje takođe često ne reaguju dobro na

Boje su sastavni deo naših života. Sve što nas okružuje je neke boje, i upravo te boje nam ponekad pomažu da vizuelno pronađemo predmet/objekat koji tražimo. Deca počinju da „vide“ boje oko 6og meseca života. Međutim, to ne znači da ono može da klasifikuje predmete po boji, ili da može da prepozna koja je boja žuta a koja na primer crvena. Ono u tom periodu tek počinje da ih vizuelno razaznaje. Ova sposobnost uočavanja boja, laički rečeno „viđenja“ boja je